BAŠTINA - БАШТИНА
Културна баштина Завичаја
28.06.2018.

Бележење распеваности кроз време

Херцеговачко коло

Некада овековечено  руком У КАМЕНУ.
У КЊИЗИ  записано, стихом „У пламену“

Херцеговачко коло

А сада овековечено 

руком НА ПЛАТНУ

и уткано у народну шару,

кроз нит златну.

Ови прелепи планински пејзажи
Осташе део потреба, које душа тражи.

„Човек је оно што иза њега остане„

 

Намена ове збирке није, да се вине у песничке висине,  већ  пре свега,  да има исцељујућу моћ тамо где се препозна сродна душа и да младој генерацији пренесе делић традиције, понете са светосавског поднебља.

У свом просветарском раду усмерена сам на садржаје за које сматрам да би могли помоћи нашој деци да лакше превазилазе проблеме, не бежећи на улицу да тамо траже решење. Већ на један суптилан начин, кроз игру и уметност да долазе до сазнања која им понекад недостају или би желели да нешто више спознају од оног могућег у оквиру школског програма или пак ограниченог породичног буџета па и времена.

Циљ ми је да помогнем деци да се лакше сналазе у свим  ситуацијама, да се васпитно уздижу и уче вештинама и умећу живљења, да елиминишу све више присутну агресивност,  да своју енергију утроше на најбољи могући начин  у усавршавању себе.

Ако нам деца постану добре  хумане личности пуне љубави и разумевања, мислим да ћемо бар мало допринети бољем,  срећнијем и свеобухватнијем животу у школама, породицама и окружењу уопште.

 

„Када дух пронађе хармонију
тело постаје здраво и јако.“

 

Здравље захтева савршену равнотежу између материје и душе. Наше физичко тело узима енергују од свега  што на земљи  расте.

За душевну храну узимамо енергију суптилније материје. Негујући лепа осећања: љубав према ближњима, природи, животињама, радосна расположења, уметничко стваралаштво, музику и креативност у сваком облику, ми на тај начин обезбеђујемо потребе душе.

Да би смо се успешно хранили духовном храном морамо да имамо жељу за  еволуцијом и познавањем космичких закона и духовног света, ради развијања, интуиције и расуђивања. Када будемо хранили брижно све те принципе тада здравље неће бити ништа више до тиха хармонија у којој се одвија једна егзистенција од почетка до краја, поштујући принцип, који стално тежи за јединством.

Они који знају у себи пробудити душу у којој спава божанство, њима природа зна све да открије.  Крајње тотално излечење долази изнутра, када се спозна наше истинско порекло и када постанемо свесни, унутрашње креaтивне снаге, онда проналазимо свој мир.

Када створимо своје исцељујуће уточиште, оно ће бити са нама до краја живота, кад год нам буде потребно. 

Најблаготворније уточиште може нам постати управо  наш завичај.

Ја му се враћам с времена на време и када пређем завичајни праг, исцељујућа енергија ми сваки пут подари добродошлицу.

 

Мила Гаћиновић Сташевић

 

 

Постоји много начина да се душа прожима и пуни исцељујућом ЕНЕРГИЈОМ

 

Када физички не успем  да се повежем са  простором одакле сам кренула у авантуру која се живот зове, ту су  фотографије, видео снимци, белешке, аудио записи све то што годинама прикупљам приликом боравка у завичају,  послужи ми да уткам у стихове и прозне записе.

 

Као што стари град има свој одраз у новој води Требишњице, тако и ми остављамо своје одразе било добре или лоше у новим нараштајима.

Зато није на одмет да се мало подсетимо основних моралних начела која су добро обрађена у литератури али се мало употребљавају. Сматрам да их је пожељно сервирати уз свако  духовно јело, па коме се укус свиди  нека га често конзумира како би било више свеопште лепоте, среће и мира.

Етичка култура је стуб једног друштва, битан услов за добре међуљудске и друштвене односе, здравог и срећнијег  живота сваког појединца. Јачање етоса у човеку, неговање човекољубља у различитим видовима друштвеног и културног живота, основни је задатак у решавању бројних проблема свеприсутне друштвене и моралне кризе.

Ово је само један од покушаја да се уношењем благотворног звука, ватромета веселих боја и питких речи у биокомпјутер младог духовног бића, створи ведар и оптимистички дисплеј који је у ово време најзаступљенији пред очима младе генерације.

Крајње је време да многи из свог угла посматрања, тражимо решења како не би дошло до тоталног отуђења од природе и свега што је животно, људско и што води продужавању врсте и опстанку.

Једини смисао писања и објављивања записаног видим у добронамерном покушају да се спаси и сачува свака искра добре и поучне мисли која се није угасила услед свеопштег загађења сујетом, егоизмом и немаром за свет око себе.

 

Родну Груду,  у њој стадо бело,

још увек посећујем весело.

Она се често с разлогом оставља

али се у души никада не заборавља.

 

 

Када два завичаја љубав спаја,

лепота тренутка простор осваја.

Зато више пута годишње,

као птице селице и људи са топлом душом

 радо прелазе државне  границе.

 

Морална  посртања имају велики утицај на друштвену кризу у целини, остављају тешке последице по живот и рад људи, руше темеље једног друштва.  Чак и да се успешно организује решавање бројних тешких моралних девијација у вези с тим, опоравак је увек дуг и сложен са   много невоља и непознаница. Право место за  трасирање сигурнијих и лепших животних стаза је школска учионица. Ако у њу успемо унети ведре тонове, радосне звуке, и активирамо вредне и кративне руке, ето нама опоравка без много муке.

Одавно је, утемљено етичко начело да је човек човеку највиши циљ и врхунска друштвена вредност. Најпожељније је јачати чврстину духа и снагу тела у јединству ових важних одлика.  Да би човек израстао до човека, и снага и дух морају проћи пут животних тешкоћа и изазова. Осећање дужности је племенита морална одлика веома важна за радну културу појединаца и народа. Добро је када се формира још  у детињству почев од прихватања учења и других радних обавеза, преко развијене «дисциплине духа» да човек буде тачан и истрајан у извршавању договореног све до поштовања старијих и родитељства као најсветије дужности појединаца.

 

Уз то као зачин,
додамо креативност и уметност на прави начин,
онда следи и ред логичан
који у игри живота има срећан завршни чин.

 

 

„НАШ ЈЕ ЖИВОТ ОНАКАВ
КАКВИМ ГА ОБЛИКУЈУ НАШЕ МИСЛИ“

Човек ужива док обавља посао који обожава. Такав је човек срећан  и има довољно енергије, више задовољства, мање брига. Зато је добро још у младости истражити своје потенцијале и на време се припремити за све животне изазове.

Како данас тимски рад има све већи значај смисао за сарадњу и заједништво представља посебну вредност и квалитет. Заједнички интерес и лична одговорност су међусобно зависне величине и као такве се морају максимално подстицати и развијати.

Ево већ  петнаестак година и ја покушавам да   школској деци и омладини  приближим многе вредности и предности наше традиције.

Још увек се много прича о тим темама, мало је конкретних корака а много пројеката који само папиролошки покривају ову област. Један пример практичног деловања више вреди од  мноштва лекција, трибина или емисија. Праву вредност традиционалног васпитања и деловања осетићемо тек када уђемо у практичне сфере обуке за примену старих заната и музичких инструмената кроз  песму, игру, рад и креативност.

 

 

Путујући кроз време

 они немају промене,
само нема ко да их прати

и душу отету од традиције,

слухом да врати.

 

Кад се душе споје, лепше је у двоје.

*Моћ душе  је темељ унутрашње мудрости за спољни свет*

 

 

 

 

Баштина мога завичаја

То што људе истински повезује и спаја
Одувек је била културна баштина завичаја.
Тамо се брзо препознају сродне душе
 Слично се хода, мисли, исте песме певуше.

Запловимо заједно у свет игре и песме
Из те области се ништа заборавити не сме
Јер је наше изворно певање и играње
Лепше  и лековитије од било које бање.

Тамо се душа размаше и тело ритам поприми
Те предивне мелодије; треба неко да сними.
Све што није забележено и овековечено
Као да никада није виђено или речено.

Преношење традиције на младу генерацију
Веома је битно за нашу нацију.
Културна баштина роднога краја
Човеково  биће у потпуности осваја.

Доста су нас разарала страна достигнућа
Нашли смо се у хаосу проблема и беспућа.
Још није касно да са извора воду пијемо
Волимо праве ствари којима и тело грејемо.

Топлина у души у нама и око нас
За  здрав и сретан живот једини је спас.
У културној баштини свога завичаја
Налазе се рецепти за срећу без краја.

 

 

 

 


Неговање и чување традиционалног музичког израза
15.06.2018.

Стручњаци за народни фолклор су тврдили да је херцеговина непресушни извор и матични расадник веома очуваних, уметничких, научних и националних традиција. Она се сматра  етички и патријахално најчувенијом покрајином свеколиких српских земаља.

«Али човек није оно што би желео да буде, већ оно што од њега може да буде, колико му омогућава његов лични дар и напор да усвоји макар део богатства традиције и човечанства.»

Сваки човек богатијег унутрашњег емотивног и духовног склопа има потребу да примљене утиске открије или наслути у спектру ширих и дубљих значења кроз своје ствралаштво у виду слике, речи, тона или у другом виду изражавања. Од најранијег детињства и ја сам слушањем упијала звукове раскоши, лепоте природе и снажно доживљавала ту чудесну музику: зрикавце у пољу, хук ветра, жубор воде, удар грома и друге појаве које су ме одушевљавале и терале да се приклоним  својој потреби стапања са природом. Откривајући један такав свет чију сам ведрину и оптимизам осећала,

у мени се стварао један други видеокруг пун дечијих снова, заноса, маштања. Много касније схватила сам истински дубоко и уверљиво колико у нама одраслима живи детињство и колико је тужно што често гушимо и одбацујемо  дечије радости и сањарења.

Звуци понети из животних пејзажа и околине, условили су стваралачки процес и потребу испољавања  унутрашњег света, имагинацијом и искуством.    

        Од најранијег периода докле досежу моја сећања, мајка ми је напамет изговарала стихове епских и лирских песама које су ми се урезале дубоко у памћење. Данас када слушам њене, још увек добро запамћене песме, покушавам да препознам мелодије по којима би се могле отпевати.  Сматрам да им тако продужавам век трајања ако пронађем њихову музичку подлогу. То постижем у доброј мери уз помоћ запамћеног бисерног звука песама некадашњих чобаница  с мелодијом малог опсега и чврстог ритма.  Музички фолклор свакога нараода па тако и наш, огромно је непроцењиво богаство које нас може упознати са историјом, културом менталитетом и душом средине у којој је настао. Национално у музичким делима, афирмише један народ у свери интернационалног, чинећи га блиским осталим народима. То је смисао хуманизама које музика као један од елемемата носи у себи.

         Неговањем изворне песме покушавам да осетим онај најсуптилнији говор  душе са свом његовом једноставношћу и лепотом,  јер изворна песма је најчешће једногласна и у њој народ изражава своја најдубља осећања и мисли, обраћајући се прошлости, обичајима, природи.

У њој је примаран текст из ког израста мелодија кратког даха, сведена на неколико тонова. Том синтезом најчешће настају лирске медитације интимног звука и личне поетике веома блиске народном музичком говору /музицирању/.

 И поред тога што је наша изворна музика наизглед сиромашна она у себи крије не процењиво богаство мело -ритмичких комбинација и сматрана је нашим великим духовним капиталом . Она у себи носи и драму и лирику које су у суштини од исте музичке материје па ће надам се та музика у будућности a и данас је то, престављати непресушно врело на којем ће се напајати сви они који буду схватили њену праву и непроцењиву вредност.  Важно је на прави начин изразити своје осећање, мисао и вољу, па се тек онда може оцењивати и дело и његова вредност а за ствараоца у музичком изразу је веома важан однос интерпретатора према његовом делу. 

   За ову врсту изворног преношења бисерног звука који је поникао на камену је најбитније сачувати његову аутентичност колико је то могуће усменим оживљавањем мелодија и постизањем те лепоте и хармоније у слагању женских и мушких гласова.  Инсирисана тим савршенством распростирања звука који дубоко шири  димензије душе  да прими све радости овоземаљског живота, желим да радом са ученицама и женским Богом даним лепим гласовима,  добијем такав звук који ми је остао  негде меморисан у детињству па имам осећај да  пева камен са кога су се некада распростирали ови прелепи звуцу којима су девојке у предвечерје позивале момке на недељна дружења.

То је звук љубави, радости, наде и ведрине и треба га неговати као амајлију која нас чува од сурове стварности и данашњих прилично отужних слика безнађа код већине младих.

Некадашње сијело

Коло се креће и пjесма ори
Игра пролета,  дабарка и босанка,
Док на зиду петролејка гори
Нигдjе нема љепшег боравка.

Полако  крећу игре нове
Натпјевавање непрестано траје
Свако кроз пјесму испреда снове
Што љепоту овој вечери даје.

Надметање, ко ће да заигра боље
Ко ће љепше пјесму да започне
И за то треба имати посебне воље
У току дана смислити стихове нове.

Зов љубави, чежња, осјећања искрена
Ширила су таласе ведрине до касно у ноћ.
Трајала су тада  предивна времена
Гдје мјерило успјеха не бјеху новац и моћ.

Није се тражио накит ни цвијеће
Кроз пјесму се љубав и жеља зборила
А не кроз новац, кола или парче одеће
Да би се добар утисак и слика створила.

Кафићи задимљени, компјутери и флиперане
Омладину заведоше на начина двјеста
Да узалуд проводе ноћи и дане
Тамо где правој љубави нема мјеста.

Вратимо се мало љепшем дружењу
Традицији, култури и старом сијелу
Увијек ћемо наћи руку пружену
Без обзира шта имамо и у каквом смо одијелу.

Сеоска окупљања

То што људе истински повезује и спаја
Одувијек је била културна баштина завичаја.
Тамо се брзо препознају сродне душе
 Слично се хода, мисли, исте пjесме пјевуше.

Запловимо заједно у свијет игре и пјесме
Из те области се ништа заборавити не смије
Јер је наше изворно пјевање и играње
Љепше  и љековитије од било које бање.

Тамо се душа размаше и тело ритам поприми
Те предивне мелодије; треба неко да сними.
Све што није забележено и овековечено
Као да никада није виђено или речено.

Преношење традиције на младу генерацију
Веома је битно за нашу нацију.
Културна баштина роднога краја
Човеково  биће у потпуности осваја.

Доста су нас разарала страна достигнућа
Нашли смо се у хаосу проблема и беспућа.
Још није касно да са извора воду пијемо
Волимо праве ствари којима и тијело гријемо.

Топлина у души у нама и око нас
За  здрав и сретан живот једини је спас.
У културној баштини свога завичаја
Налазе се рецепти за срећу без краја.

 

 


Copyright © 2018 by Mila Stašević - all rights reserved.
Zabranjeno je kopiranje i javna objava sadržaja ili neki delova web sajta bez dopuštenja vlasnice!
WEB DESIGN by Dragan Lazić